Srpske narodne pjesme. Knj. 6, U kojoj su pjesme junačke najstarije i srednjijeh vremena

Од витешке ломне Горе Црне, Посла њима својега консула, Стрмоуха консул' зенерала,

Да он пође на Цетиње равно, Да вафали књазу и народу

За њихово врло жаловање.

Ма у з6 час за мнозињу дође, Нешто се је с књазом посвадио, Не знаде се што је и како је, Срдито се на то раставише.

А кад виђе Петровић Ђорђије, Зенерала себе дозиваше,

Па га води у своју камару,

И код њега ноћцу коначио,

Па сјутрадан рано подранио, Ђорђије му даде пратиоце, Консул дође граду Дубровнику. Но да видиш великога врага, Што имају Срби од старине, Започеше неки Црногорци, Како су се вазда научили, Мало им је око Пера било,

Но почеше мразити Борђију

И у књаза њега опадати,

Па на тајно њему говорише: рАЛ' не видиш, мили господаре, „Бе коначи руски зенерале „Код Ђорђије, код стрица твојега, „И сву ноћ су тајно вијећали, „Да би тебе цару омразили, „Невјеру ће тебе учинити, „Што би могло до послије бити,

1585

1590

[595

1600

1605

1610