Srpske narodne pjesme. Knj. 6, U kojoj su pjesme junačke najstarije i srednjijeh vremena

458

Они раде, да више уфате,

Ал их није преша ни кривити, Него кривим кућу Петровића, Што већ своје очизне отвори, Боље рањен него погинуо.

Ко би њима ишта учинио

У малану ломну Гору Црну, Али њима штогођ пресудио, Да нијесу они задовољни,

На њиову несрећу домаћу,

Па радите и како ви драго,

Е сте брата Пера сатровали, Брата Пера и књаза Данила, Сами себе очи извадили,

А Ђорђију старца заћерали, Да се старац скита по свијету, Умријеће у тужној жалости Су његове оба брата мила,

А пи Крста, његова синовца. Сад радите, што је вама драго, Ширите се сада по Цетињу, Ма су ваша саломљена крила. Црна Горо, земљо каменита,

У те нема ништа до камена,

Ма се гласиш на четири стране

Од истока до мрачна запада, Па унакрст југа и сјевера, У тебе се соколови рађу,

Те су многе силе изломили, Прославише име по свијету. О Србијо, земљо поносита, Поносита и врло богата,

1745

[ЕН – ст (=>

== = | ~ (==)