Srpske narodne pjesme. Knj. 6, U kojoj su pjesme junačke najstarije i srednjijeh vremena

57

ита е

ЏИ Тушину воду прегазио, Примио се у Своске стране, Док изпде на Сеоца равна Танкој кули Петра Вујачића. На Остоју вашке налећеле,

И излази Петра Вујачића,

Те он срета главна пријатеља, И мрке је вашке отиснуо,

Па га води на бијелу кулу.

Кад изиде на бијелу кулу,

да обилну совру засједоше,

А на соври свака ђаконија,

А највише слатка амберија.

Они пију слатку амберију,

И у пићу јеглен отворили.

Ма говори Церовић Остоја: »Пријатељу, Петре Вујачићу, уја се спремам, Перо, у сватове, ума немам коња за сватова, »Дај ти мене вранца од мегдана,“ А говори Петре Вујачићу: »„Пријатељу, Бог те не убио!

» Што ти тражиш коња за сватова 2 „Ев' у мене вранца од мегдана, „Кога данас у ускока нема.“

То рекао, на ноге скочио,

Па полеће низ бијелу кулу,

Па упаде у подруме доње,

Те изведе без биљега вранца Опремљена п опусаћена, Заложи га клипком њемачкијем. У то доба Церовић Остоја,

90

100

105

110

115

125