Srpske narodne pjesme. Knj. 6, U kojoj su pjesme junačke najstarije i srednjijeh vremena

МИ „Удрили их два булина сина, „Узели им прошњевину љуту, „И од њих су, палио, погинули, „Ми не знамо ни оклен су били.“ И ону му скидоше давију, На Петра је трећа испанула: „Хај помага'! драги господару, „На силнога Петра Бошковића, „Е се Петар булом оженио.“ Мучи Џетар, ништа не говори, Ного збори змија испријека, Љута змија од Винића Раде: „Чу ли, пашо, драги господару, „Пошто се је Петар оженио, „Пото' јој се отац потурчио, „Потурчио и отац и мајка, „А ми нашу чељад не турчимо.“ Збори паша од Винића Раду: „Вјерна слуго, војевода Раде, „Сигурај ми конак на Слатину, „Е ћу доћи да купим хараче. „Нађи, Раде, десет Ђевојаках, „Да их нађем на Петрову кулу.“ Рече Раде: „Хоћу, ако Бог да.“ Па скочише, коње дофатише. Таде Петар паши бесједио: „Остан' збогом, пашо господару, „Већ се 'вако никад не гледали !< Па одоше уз Бјелопавлиће, И дођоше на село Слатину, Па кликују браћу Митровиће. Сва им земља на Слатину дође.

60

65

то

15:

90