Srpske narodne pjesme. Knj. 6, U kojoj su pjesme junačke najstarije i srednjijeh vremena

То је паши највјернија слуга. А многе су тада попуцале,

И неке су Турке обалили, Седам, осам глава уграбише. Да да ти је, друже, погледати Ка' је турска сила притиснула, Куће пале, а сијеку главе,

И ћерају муку сиротињску; Свеколико огњем опалише,

До не могу Бошковића кулу И Врачеве цркву Поповића,

У њих има стотина пушака, Без муке их примити не могу; На Слатину окб учинили. Колика је тавна нојца била,

Пушка пуца, никад не предваја.

Кад свануло и сунце грануло, Али помоћ од Џиперах дође Из Радоча пиперски овчара, И пред њима Никића Рајичу, За њим иду педесет овчарах. Ного вика Никићу Рајичу;

ујес' ли у животу, Петре Бошковићу,

»Оли ми дат божу вјеру тврду,

»дДа ми данас не оштетиш друга,

»Е ти хоћу доћи у помоћи.“

А Петар му божу вјеру даје: „ А не бој се, Никићу Рајичу ! уја ти ништа учињети нећу.“ Кад то зачу педесет Пипера, Кеисаше, Бога помолише,

А у Турке јуриш учинише.

120

130

135

150