Srpske narodne pjesme. Knj. 7, U kojoj su pjesme junačke srednjijeh vremena

Те он Богу даде своју душу. Шта је тадар у палацу било Горке туге, велике жалости, Риданаја, плача и кукања

Од витеза од Црногораца,

Од његова оца и матере,

О томе ви нећу спомињати. Него ево муке и невоље,

Јер то доба јесења бијаху, Деветнајстог октобра мјесеца, Кад ратује зима с планинама, У планини ситни снијег нађе, Снијег смете тадар Црногорце, Не могаше завјет испунити, Не могаше, али не ћедоше,

А Данила дома не бијаше,

Но бијаше Бечу бијеломе,

Те владику Петра саранише У бијелу на Цетињу цркву,

У гробницу Џетра светитеља. Ту почива три године дана, Кад се трећа испунила била, Хоће Данил Петровићу књаже Своме стрицу завјет да испуни, Да га носи на Ловћен планину. Па му нови ћивот начинио, Ћивот му је кадифом покрио, А златном га ризом прекрилио. Пак окупи браћу Црногорце, Сву господу и стару и младу, Три хиљаде и више бијаше,

А пред њима триста свештеника,

ВУКОВЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ 1Х

4()