Srpske narodne pjesme. Knj. 7, U kojoj su pjesme junačke srednjijeh vremena

519 Вукотић му ријеч говораше „Дај, Јоване, што си одоцнио #< „Вукотићу, немој ме питати, „Данас су ми обломљена крила, „Сердар ми је Ђоко погинуо „Са Лазаром братом рођенијем.“ Вукотић га Петар разговара: „Нијесу ти, брате, погинули, „Но велики спомен оставили, „Да им душа код Бога почива.“ Ту погибе војске од Турака Свега на број три хиљаде равно. Црногорци кад се окупише, Рањенике своје намјестише, А јунаке мртве покопаше. Ту је српска заноћила војска, А на Ноздре паша и ордија, Замркоше без вечере Турци, 0 јаду се бјеху забавили. Нити смију низ Дугу одити, Нити могу оставит паланке, Напријед им путовања нема, А у Гацко бјежал' не смијаху. Таде Дервиш ситну књигу пише, Вукотићу у ордију спреми: „Пушти мене низ Дугу крваву, »Да се Гацку широкоме вратим, „Ево тебе седам паланака, И Нишића града на ћенару. „Чини, Петре, како ти је драго.“ Књига Петру у ордију дође. Кад видио што му Дервиш пише,

400

405

410

НЕн сл

420

(5 сл 430