Srpski književni glasnik

190 СРПСКИ Књижевни ГлаАСНИК.

ране и без нужде повећавају болове рањеника. У борби је циљ да се непријатељ онеспособи за даљи отпор; а са-

свим је излишно да пушчана зрна, поред тога ефекта, праве још и ране страшнијима.

Овај је предлог био чисто хуманитарне природе. Он је у осталом поглавито био управљен против Енглеске, која, у својим келонијалним ратовима, употребљава зрна звана си-аит. Ово су зрна која су сбучена у тврду кошуљицу, али не потпуно: на врху остаје један необложен простор, кроз који унутрашња мекша материја, кад зрно удари у тело, избија напоље и, ширећи се, прави стратне ране. То је бар опште мишљење о дејству тих зрна.

Према овом предлогу Швајцарске и Русије, већина држава била је симпатично расположена. Изузетак је, наравно, правила Енглеска која је, по горњем, била у предлогу највише интересована. Она је доказивала да треба правити разлику између ратова са цивилизованим народима и ратова са дивљацима. Бојник цивилизованих народа, говорио је енглески делегат, кад је рањен, престаје ићи напред и повлачи се у амбуланцију; док међутим дивљак, ако је и неколико пута погођен зрном. малога калибра, наставља јурити напред, и пре него што би му човек могао објаснити да ради противно одлукама Конференције Мира, он своме противнику одсече главу,

Није било потребно доказивати слабост горње аргументације енглескога делегата. Рањенога војника у борби не зауставља од даљега напредовања његова већа или мања цивилизованост, него његова рана. Ако је рана од зрна сувише малога калибра, онда може и цивилизован војник, поред те ране, ићи напред. Ако хоће то да се спречи, онда треба повећати калибар зрна, а не помагати се тим што ће се зрну малога калибра дати разорљиво дејство у телу. «Не треба ратовати као дивљак, чак ни са дивљацима», нестрпљиво је узвикнуо белгијски делегат Бернарт.

Много су озбиљнија била разлагања енглескога делегата о том да је утврђено мишлење о разорљивом деј-