Srpski književni glasnik

138 u CPIucku Hru;kEBNHM IMACHMH.

вачка академска омладина, која је књигу издала, сама вели у предговору да би јој «боље пристао натпис Биљешке из дубровачке књижевности»: а и писац, на завршетку списа, назива га «описима о наображености и књижевности» свога завичаја, и то описима који нису «баш знаменити и по правилима писања» него «прости и шугави јешШетопа». Томе је, без сумње, узрок начин како су писапи: за подлистак листа «Оађгоушка».

Свакојако, ако је ова књига за практичне потребе читалачке мање подесна него каки систематски преглед, на пример оно што је Шурмин искомпиловао о дубровачком одсеку у својој историји, она је од овакога евога облика само добила у правој вредности. Овако пише човек, у главноме, о оном само о чем има збиља нешто да каже; док се у систематском саставу мора говорити о свему редом, па и о оном што писац врло мало зна. С тога би и за дум-Иванову књигу било још боље, да нема у њој ни онолико системе колико има.

А каки јој је садржај, казују натписи у три главна дела целе књиге. — Први јој део чине одељци: Приступ (стр. 1—8), Прво доба (с. 9—13), Друго доба (е. 14—-20), Треће доба (с. 21—37). Ту се, дакле у самом почетку свеске, управо завршује кратка историја целе дубровачке књижевности! Али одмах на крају последњега доба стоји, као наставак, и преглед онога што су Дубровчани урадили «по разним наукама људскога знања» (с. 37—63), и то најпре: богословље, па философија и математика, ле-

каретво, уметности. За тим настаје права главнина књиге: «Прилике које деловаху на постанак и развитак дубровачке књиге», где, после краткога увода, настају одељци: вера (с. 71—86), слобода (се. 87—113), класицисам (ес. 115 до 180), Словинство (се. 181—284). Напослетку је завршни део: Садашња времена (с. 285—341, без поделе на одељке).

Као што се види, писац схвата и разлаже дубровачку књижевност у вези с целокупним духовним животом тамошњим, и такво широко поимање свога предмета и својих задатака чини једну од главних врлина Стојановићевих;