Srpski književni glasnik

156 СРпсСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

1599. год. и можда даље, имала у доба посвете око 30 година). "То псто може да важи за Гучетићеву посвету која је још раније (1581 год.) писана. АДко, најпосле, Ђорђић и Златарић не помињу изрично песме, они хвале њен «разум» а можда, кад то кажу, на њен појетски таленат мисле (није бар искључена могућност да се и тако тумачи), пи после, Ђорђић помиње Цвијету баш у делу у којем говори о књижевницима, увретио је ту јамачно као песника. Најпосле, да оставимо све ове разлоге, тешко је и иначе доказивати да Цвијета није била песник, тешко је уопште бранити тезу ове врсте. Позитивних доказа за то немамо, и по евој прилици не можемо ни пмати, и ја н. пр. не могу јасно да зампслим ни какви би они имали да изгледају. Г. Киваљевић је добро учинио што нам је еврнуо пажњу на то да стари дубровачки биографи нису Цвијетинле песме видели, и, што је још важније, на то да савременици њени те песме не помињу изрично или никако. Али, и после његова доказивања, ми ћемо имати право да се у овом питању п даље држимо Шафарика и Будманија, п других. Друга новина. коју пам је саопштио Г. Живаљевић, тиче се Златарића. Ош је, наиме, показао, п то први, да у Златарићевим песмама има позајмице из Петрарке, и тиме је учинио стварну услугу науци. Само ни ту испитивање Г, Живаљевића није без замерака. Позајмице Златарпћеве, папме, нису све тачно нађене. Песму Златарићеву н. пр. у којој он оплакује смрт Цвијетину (»У смрт Ф. П<.), пе морамо сматрати као спевану по угледу на сонет Г ПЏетраркин (Г. Живаљевић је још једну песму нашао овој као углед) у којем овај оплакује Лауру: међу њима нема никакве јаче специалне сличности, сем сличности по предмету која, наравно, такође није позајмљена. Тако на за песму ХХУГ Златарићеву не морамо гледати модел у сонету Ј.ХХХТУ Петраркином, и по истом разлогу. Предмет им је сличан: растанак Златарића са Цвијетом пред пут, и растанак Џетраркин с Лауром, али епециалне, праве књижевне сличности, међу њима нема. Уопште није било