Srpski književni glasnik

ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ. 157

за препоруку тражити овакве сличности баш у оним пеесмама Златаревићевим које је оп испевао поводом својих личних доживљаја. Није, даље било потребно ни оно пстицати како се «Цвијета поноси поштењем о коме нас Петрарка уверава за Лаурус; Цвијета би таква изгледала Златарићу и да овај није читао Петрарку. Песма 1 ХТУ, Златарићева, даље, не изледа спевана по сонету С. Петраркином: у сонету Лаура не верује у песникову љубав, а у песми Златарићева »вил< као да само неће да одговори на љубав. Џеема ХХШ Златарићева такође нема сличности с једним од модела (сонет СХХХУ) које јој је Г. Живаљевић нашао: док је смисао њен у томе како песник тужно «сва мјеста опходи» која је његова <лијена вил» полазила, смисао сонета Петраркиног своди се на то како песник, враћајући се из Немачке у Авињон, пролази неустрашимо кроз горе арденске и сећа се Лауре радостан, гледајући та места кроз која она није никако прошла. Да оставимо ове замерке које ппак не сметају много тези Г. Живаљевића, он. нам је у главиом показао угледање Златарићево на Петрарку у извесној мерп Алп Г. Живаљевић хоће и да Златарић буде «прави представник» дубровачког петраркизма («оне ларике... која је била подражавање Петрарки») а за то тврђење држим да је и недовољно примера навео. Он још спори истинитост оне Јагићеве мисли о трубадурству Менчетића и Држића, али та идеја још више примера и доказа потребује него што је «простор» В. ЖКиваљевићу у његовој расправи допуштао учинити. Нама пак, простор изрично забрањује на овом се задржавати. Додајмо још, на крају овога приказа, да је FP. УКиваљевић нашао и исправио неколико, и то крупнијих и интересантнијих погрешака неких Хјнватсеких пепитивалаца, а нарочито Ђ. Шурмина, а то је лепо и доста значи. ПАВЛЕ Поповић

Геологија. Србије од J. M. Жујовића, други део: ерцитивне стене (уз сарадњу „проф. С. Урошевића). Посебио издање Српеке Краљевске Академије. Београд 1900.