Srpski književni glasnik

162 Српски Књижевни ГлАСНИК. могуће да прикријем колико ми је по вољи кад се од њих ко нашали.

»Еј, море, наслуша се ти баш добро, рећи ће ми она остарија жена, што оно јутрос прекори Стану кад се стаде смејати: Шта ћеш Тако ти је ова наша сељачка работа.

— Што-0о7 учини Стана отежући оно «0». Их, Боже, већ нема! чудна чуда! изговараше мазећи се, и подиже главу онако сагнута, па ми насмешена лица часом погледа право у очи, а онда саже опет главу. Мислиш, тамо у вароши, нема да се шале

— Нема такве шале тамо, рекох не чекајући ону жену да одговори Стани. Они се не шале тако... тако хтедох рећи једну реч, али се уздржах; бојах се, да их не увредим. Не шале се, рекох, тамо много.

— Они истински онако», промрмољи једна жена не дижући главе.

Прену смех. Насмејах се и ја.

И тако у шали, па већ скоро време ручку. Навалише, те опрашише цео виноград; било је пре пеколико дана опрашено више од пола.

У то Сима изби оздо од ливаде.

« Ајте, да се руча!»

Радници стадоше прибирати шта је ко био где оставио, па се онда кренуше. Ја похитах напред са Симом.

«А што ниси ти доле прекори ме он.

— Море, да не кажу... Знаш већ.

— Гледај, гледај! Чудна ми чуда што ће ко.да каже Шта има да ти каже% А онда, пошто поћута мало, тек ће: «Еј кад не умеш!

Постиде ме тај његов прекор. Зар ja да не умем7

«Ама није ни овамо баш тако рђаво, рекох.

— Шта“ Станаг упита изненађено.

— Па није ружна...»

Он се насмеја.

·Стан'те, што бежите% чух где неко викну за нама.

Окренусмо се. Стана са оном другом девојком хи-