Srpski književni glasnik
prog:grtia: 169
таше за нама са мотикама и вилама на рамену. Застадоемо. «Не ваља ти тај млади газда, рече она Сими.
Не ваљаш ти! врати јој Сима емејући се, А што да не ваља“
— Много стидљив».
Ја јој на то погледах право, право у очи. Погледа п она мени, па се онда наједанпут закикота поводећи се у страну... |
Сиђосмо у ливаду. Пред нама пукли откоси далеко, далеко. То нам је највећа ливада; избаци по неки пут преко сто педесет омањих пластова, а по десет оних великих сена. Тамо на средини ливаде, две женске купе. откосе у мале гомилице, — мравуљају. Ниже доле, тамо“ крај потока у врбаку, стоје повезани волови. Сунце жеже, нигде облачка. Мирише покошена ·' трава тако силно, да просто заноси. |
«NoheMo ли по један откос%. упита Стана ону другу девојку.
Она одговори да хоће.
«Ајде и ти господине! рече мени, ударајући с бемехом на ову реч: господине!
Немам виле.
— Има, има, одговори Сима. Донео сам ја». И оп отрча ка једном јабуковом дрвету, што је при крају ливаде, те донесе две виле, једну за мене, а једну за себе. :Донео сам ја четири виле. Кно их тамо у хладу, под јабуком, још две».
Узех вилу, па погледах у Стану:
«Умеш ли“ упита ме она.
— Што да не умем! Зар ту треба 1085. нека ' наука7 Пластио сам ја још мали. |
— Их, па и са мном! А ја сам заборавила».
Пластио сам одиста једном и се њом, баш пре него што ћу отићи у гимназију. Имао сам тада малу лаку вилу, један наш слуга начинио је нарочито за мене. Тада сам се утркивао у плашћењу са Станом, која беше мојих го-
11*