Srpski književni glasnik

164

СРПСКИ Књижевни ГЛлАСНИК.

дина, а девојке које плашћаху заједно с нама задиркиваху нас, онако мале, како ћемо да се узмемо.

«Ајде почињи! Један, два, три! Ко брже!» викну Стана.

Појурисмо сви четворо, ја, Сима, Стана, и она друга девојка, сви једно до друго.

На средини ливаде сусретосмо оне две женске. Једна од њих беше мало заостала; отресаше неку боцу са сукње. Ова што иђаше напред, девојка плавих обрва и очију, са малом подигнутом брадицом, промрмољи нешто, поздрави се, шта ли, па оде даље купећи откосе. Беше то Злата Маркова.

Она друга, то је Гила, помислих у себи. Откоси иђаху право к њој, а она још непрестано сагнута отреса боцу, те јој се лице не може да види. Дођоемо већ до ње, а она још не диже главу; још се занима оном боцом. Сима се нагна, те право на њу. Она се брзо исправи — и ја за час сагледах два црна ока. Лако и окретно, она потеже ону боцу на Симу.

«Деее!...» рече му онако по мушки, и поскочи неколико корачаји у страну од њега; а онда приђе, те се рукова са мном.

Онако као што би лопов погледао у неку ствар коју хоће да украде, тако ја поново погледах у њу, Гилу. Она гледаше у мене, — гледаше својим као угљен црним очима, испод својих дугих црних трепавица.

Ајде да истерамо до краја», позва ме Стана, која беше већ прилично одмакла.

«Ајде», позва ме Сима.

«Ајде, ако ћеш са мном, — да истерамо по један откос тамо до оног дрвета. Тамо ће и да се руча. Куд ћеш с њима тамо на крај ливаде!» позва ме Гила, али тихо, скоро шапћући, по свој прилици у намери да оно троје не чује, и упре у мене очи, а на крајевима усана заигра јој осмех.

Није, истина, лепо остављати друштво, али ја оставих њих, па пођох с Гилом.

Оно троје заграја. «Нашао је сад боље друштво», чух

“