Srpski književni glasnik

Г ил А. 165

где рече Стана Сими и оној другој девојци, али тако глаено да и ја чујем; а онда ми прекорно довикну: «Добро! Добро!

Не одазвах јој се ни једном речју, већ наставих купити откосе напоредо с Гилом,

« Криво јој, прошапута Гила.

— Марим ја», и нехотице ми се оте са усана.

Tuna ћуташе, и пажљиво купљаше сепо напоредо са мном, пазећи да не изостане, а опет и мене да не остави за собом.

Тако смо неко време напоредо радили, ћутећи. Најзад, један од радника, отуд испод јабуке, повика:

«Еј ви, море! Ајте да се руча. Има времена после, џа пластите». У псто време приметих да неко трчи за мном. Беше то Стана. Стигавши нас, она рече:

Ајде! и удари ме дланом по леђима. Ајд, остави, па после», додаде, и отрча преко откоса.

— Ајте ви! сад ћемо нас двоје», одговори јој Гила, и погледа у мене.

Погледи нам се сусретоте, п ја видех где јој и сад заигра. онај малопрешњи осмех на крајевима усана.

«Кад си дото 2 упитаће ме мало после.

— На Петров дан.

— Па где си био ово дана%

Она се тако елободно и тако усрдно разговараше са мном, као да се познајемо не знам од када. Почех се осећати некако пријатно, некако мило крај ње.

Покупиемо откосе до на крај, па одоемо да ручамо. За ручком ми нађоше, да ли случајно 7 место до Гиле.

После ручка сунце припекло, просто све да сагори. Али, пошто поседасмо мало, све се опет диже на посао; и ма да сунце сипаше своје вреле зраке, шала, смех и кикот почеше наново. Ја од некуда расположен као и остали, па послујем напоредо с њима.

сАма пешто се много провреднио овај наш млади газда, приметиће једна остарија жена,