Srpski književni glasnik

Г ИЛА. 167

Кад дође ред на други пласт да се гази, испе се она. Њој то стајаше врло лепо. Газећи лако п окретно, она узе представљати како су неки Маџар и Маџарица играли па једној свадби онде у селу, кад се жепио не знам ко. Ухвати се за сукњу, па упреде, упреде, па се онда окрете око себе и, као занета покретом, скочи са пласта и право на мене. Прихватих је да не падне: у наручју — у рукама, на мишицама, на грудима —- осетих њену младу, једру, пуну снагу, а крај од мараме којом се беше повезала дохвати ме по лицу и по устима.

«Оно се двоје љуби!» чух где Стана нагло довикну осталима, па се усиљено закикота.

Ја се збуних. Погледах око себе, и видех све где се смеше и гледају право у пас. Гила, као да ништа није било, продужи ћутећи доносити мравуљке.

Не смедох да јој погледам у очи, већ се полако уклоних у хлад.

Стојећи ту у хладу, 'минута ми се учини читавим сахатом. Хтедох да се покажем љут на такву шалу Станину, хтедох тиме да докажем свима како у ствари није било ничега, као што и није. (Међутим осећао сам да је баш у ствари било одиста нечега.) Али као да ме нико пе разумеде.

«Седи, море, ту у хладу, када ти је дао Бог» рече ми једна остарија жена, уморна, што јој се познаваше п по гласу.

Би ми необично криво. Ја очекпвах да ће ко од радпика приметити да више пе радим, и да ће ме уџитати зашто сам се паљутио и уклонио, па да му ја кажем, а они опда сви да навале на мене да ме одљуте, и ја опет да отпочнем пластити, опет да сам у том друштву... У друштву Гилином. Али они као и да пе мишљаху на то. А ја попустити нисам хтео нипошто. Бејах тврдоглав до зла Бога, те кад па коју страну кренем, тешко ми се после враћати. Ја остадох на свом месту. Очи ми се, међутим, отимљу за њом, и видим где моје место крај ње заузе један висок илав момак, друг мој из основне школе,