Srpski književni glasnik
168 СРпски Књижевни ГЛАСНИК. али по годинама нешто мало старији од мене; она се сад с њим шали, на њега пласке баца, с њим се јури, и за чудо — на мене главе не окреће...
У то стиже време ужини, и Сима, који се по ручку беше вратио кући, дође и донесе јело.
Искупиемо се еви под јабуку, и ту у хладу поседасмо.
Сима ми се загледа у очи.
« Што си љут
—- Нисам... И ја се потрудих, те се усипљено насмеших.
— Јеси, јеси. Познајем ја. А ко те то наљутио 2... Оп се окрете радницима и погледа у све њих.. Је ли, море, што сте наљутили човека 7
— Море, није ме нико наљутио. Шта се заносиш сад ту7 осекох се ја на њ. Беше ми криво што нико сем њега џе обрати пажње на то да сам љут.
– Ах, што не знам!.. Да ниси ти ђаволе“ окрете се Стани.
— Ја! учини Стана ишчуђујући се. Што ја њега да љутим 2»
И на томе се сврши разговор.
Пошто ужинаесмо, радници легоше да се одморе. Леже и Гила, и испружи се као и остали.
Упитах Симу, хоће ли да се враћа сад одмах кући; хтедох и сам да идем кући, те да тиме дам на знање свима колико сам љут; али Сима ми одговори да неће, већ хоће да застане, те да помогне, како би се све површило. Онда ми се поново загледа у лице, п као да опази шта ми се у души збива, те ме опет стаде испитивати шта ми је, и ко ме је то наљутио. Дуго се уздржавах, али му напослетку ипак казах све од почетка до краја — разуме се, трудећи се да прикријем своје праве, најтајније осећаје.
Он се веома зачуди.
«Их, ала си ти неки.. Зар за то да се наљутишт%
И не само он, већ готово и сви радници погледаше ме зачуђено, и стадоше ми објашњавати како је то била само шала, и како ми није нико ништа ружно рекао. Што,