Srpski književni glasnik

ГИЛА. 169 ако је баш ко и рекао да сам пољубио Гилу“ Зар је то ружно 2

«И то је све ова; свему је томе она крива», рече Сима и гурну мало Гилу песницом у кук.

Гила се исправи и седе.

«Што ја 7... Што сам ја крива% упита и зачуђено погледа у њега па онда у мене. Мој се ноглед сукоби с њеним, и то први пут од онда када оно скочи с пласта на мене. Погледасмо се, и за час јој лицем пређе осмех који ми се учини заносан: очи засветлише јаче, оне њене црне очи са нечим тамним, тајапственим око се. Ја 060рих очи.

Дигох се и одох, те узех коња... Кад стигох на, ливаду, сунце већ беше зашло. Свежа хладовина спушташе се озго са планине.

На ливади затекох оца. Оп пешто љутито викаше. Једно сено пе беше како ваља зденуто, већ накриво. Онај што га је денуо правдаше се да је сено ровито, још свеже, па му се не може рачун да ухвати. Сима и још један превлачаху пластове. Настаде журба какве ја данас не видех. Једни депу, једну избацују, једни опет уређују већ зденута сена. Нико не стоји.

Отац ми рече да је време да идем кући. Ујаших коња и одох. Јашећи, у мислима, одједном, кад већ хтедох да зађем у село, чух песму доле у пољу. Зауставих коња и стадох слушати. Певаху песму «Лепа Пава», која се тада највише певаше. Гласови женски, девојачки, познаје сео где иду из пуна срца. Кад дођоше Ha оно: «Лепи Раде, шта ћеш дати за ме% чух у место «Раде» моје име. Претворих се сав у ухо, и чух даље: «Лепа Гило, даћу себе за те». Па онда цика, врисак, кикот. Неко од мушких узвикну: «Ини.Ју!» и засвира свирајка. За тим се диже жагор, галама:; песма девојачка, свирајка, узвици, све се то измешало, да не могу ништа да разаберем. Неесвесно ударих коња, и одјездих кући.

Код куће, крај ватре, затекох и мајку љутиту, Спрема вечеру и грди, псује нешто за свој рачун. Оне