Srpski književni glasnik

170 СРпски Књижевни ГлАСНИК. проклете ћурке... па гуске несретне.. Једно пиле опет... а врашки прасићи.. Све то исприча она мени док још и не седох, а за тим ме једно за другим питаше: јесам ли и ја помагао, јесам ли се уморио, како ми се севиде ови сељачки момци и девојке, и јесам ли могао да изађем на крај с њима Како Гила“ Задиркује ли Me? Ђаво је она — Гила — да јој нема равне. Стана алакача само, алака онако у ветар. Али Гила! Оно ти је ђаво над ђаволима. Све то она изговори, и не давши ми да једну реч рекнем. Сама питаше сама одговараше,

«Море, шта се тиче мене Гила и Стана, ђаво и враг! Гледам ја своја посла, рекох јој трудећи се да ме глас не изда. | |

— Право велиш, лепо моје, паметно дете. Њему ће мајка да испроси из вароши девојку, да се зна што је, а не као ове сељачке, што не умеју ни уста честито да отворе».

Ћутах, мислећи на may...

После вечере искупише се сви радници који су данас у пољу радили. Ништа то што их је цео дан пекла звезда у теме, а ноге и руке и цела снага биле непрестано у највећем напрезању. Засвира свирајка и наста игра, 1осле оноликог рада данашњег, после оноликих напора. И то скоро сваки дан тако!.. Боже мој, рад бих био знати од чега ли си ти етворпо нашег сељака“...

Ја сам седео на својем месту и посматрао играче. Али ми се поглед отимаше њој, Гили. 'Тражих је у колу по белој кошуљи и њеној белој марами, и спазих Je. Играше до оног момка што се данас, кад се ја оно повукох, настави шалити пи разговарати с њом. Играју, па једно у друго час по час погледају, па онда оборе очи. Мене као да и пе бејаше на свету. Престадох дисати, и нетренимице стадох гледати у њих двоје, као занет, изгубљен. Беше то пеки Алекса, мој школски друг: заједно емо евршили. школу овде у селу, па он остао да ради земљу. Беше сироче, без оца и мајке, без пгде икога. Међутим