Srpski književni glasnik

Г ИЛА. 171

иза оца му заостаде прилично имање, скоро као наше, Један његов рођак, који му је и старалац, узео га к себи, те му ради имање, и чува га, док не стане па ноге и не ожени се, те да може сам за се. Но тај његов рођак, у колико сам могао сазнати, злоупотребљавао је свој положај и према Алекси и према његовом имању. Да је по Алексином имању, Алекса би имао само да седп, а имање само да га издржава. Међутим, он је код тога евог рођака био просто један слуга онако као код нас Сима. Пре неки дан, на пример, радио Сима код тога његовог рођака, па он, Алекса, дошао данас да врати. Сећам се кад смо ступили у први разред основне школе (Алекса је, напоменуо сам већ, био старији од мене скоро две године), једва да беше од мене нешто мало развијенији. Тада када емо се рвали он ме је обарао. Међутим, кад бесмо у трећем разреду ја сам га бацао као ништа. «Да ја имам твоју негу, и ја бих може бити био тако јак», сећам се лепо где ми је тада једном приликом рекао, и то таквим тоном, да ми га је било жао, и да сам се просто кајао, што сам према њему своју снагу показао тада.

Али сада ми ништа од свега тога не падаше на памет. Гледајући у њега, стадох ценити — његову лепоту. Беше ми чудновато како до сада нисам приметио да је он један леп младић, заиста леп, и леп у пркос томе што бих ја сад волео да је он ружан, и то врло ружан..

У том свирајка преста, коло се пусти, п ја сепазих где се Гила и он нешто поверљиво разговарају. Он јој говори и смеши се, а она гледа преда се. С највећом пажњом, расејано према свему осталом, пратио сам им сваки покрет. |

У томе ми једна рука паде на раме. Сав се стресох, дигох главу, п. погледах. Беше то Сима.

«У шта си се загледаог

— Ни у шта, одгорих. Гледам овај свет, пне могу довољно да му се пџачудим. После оноликог рада данашњег, и њему је опет до игре... Хтедох да се пред њим учиним равнодушан.