Srpski književni glasnik

СРпски Књижевни Гласник. — Што не играшт — Мрзи ме, одговорих зловољно; а и оцу знам да не би било право.

— Ајде! Ајде! рече он и повуче ме.

Остави ме!» осекох се љутито.

Он ме замишљено посматраше неколико тренутака, а онда се уклони и оде опет међу играче.

Најзад, пошто свирач одевира још једно коло, по молби Алексиној, који га и поведе — до њега играше Гила — преста свирајка, преста и коло.

«Да се иде! Време је да се спава!

Стадоше купити шта је ко где оставио.

Она, Гила, приђе к мени. Беше оставила котарицу с плетивом онде на клупи где сам ја седео.

«Хоћеш да идеш“ упитах је. Бесмо подаље од осталих.

— Хоћу! Штог. Ваљада ћу да останем овде код тебе!» рече она полако и загледа ми се право у очи, с оним својим осмехом на уснама.

Погледах и ја њу, погледах јој право у очи; бејах храбрији него ли оно дапас, ваљада што је мрак; и као да ми мало одумину од онога, што се беше почело да бере.

«Што, па баш и да останеш! Шта би ти било% прогура ми се кроз грло.

Она ме погледа добро у очи, осмехну се, па се онда стидљиво уви у стасу и окрену лице у страну.

Радници кренуше.

«Лаку ноћ» рече ми п пође: а кад се пзмаче неколико корачаји, она се окрену п погледа ме још једном — ја видех у ноћи њено лице, њене очи обасјане лампом — а опда се изгуби тамо на капији међу осталим радницима.

Одоше. Ћурличе свирајка, чује се смех, шала. Отуда иза брда у густој тами помаља се месец румен као крв.

Одох на доксат; свукох се и легох. Легох, али не заспах, и ако бејах уморан. Гила ми непрестано у памети: непрестано видим њена два црна ока и онај осмех што јој за час пређе лице и као мало застане на крајевима њених усана и ту задрхти, па се онда сасвим изгуби, — непрестано то