Srpski književni glasnik

Г ила. 17

.) .)

пред мојим очима. Међутим, узалуд се трудим да створим целу слику, да цело њено лице, целу њу замислим! Не могу да се сетим каква изгледа! И мамим слику за селиком полако, опрезно, онако као што бих јој се крао на састанак где год у лугу; све сам јој ближе — јабука на грани све ми је ближе, ближег.... таман да је ухватим руком, а грана ми се отргне... Тако и с њеном сликом. Иде престава за преставом, и сад ће.. сад ће... И као одблесак сунца са огледала, осетим сјај њезиних очију, осетим милину у срцу п за тренут ока, па свега тога нестане.

Али на што сећање на оног Алексу! Тихо, незвано, ето његове слике: Гила стоји крај њега, оборила главу, он јој збори нешто, и смеши се.. Па она шала данас између њега и ње, кад се ја оно уклоних. «Кога ли више воли% дође ми нешто сад да се упитам.

Тако у мислима, дуго не заспах. Окренуо сам се те ноћи сто пута. Све ме као нешто жуљи, све некако незгодно лежим. Легнем на једну страну; не ваља... Окренем се на другу, па пођутим мало, поћутим...; још горе... Разби ми се сан.. Исправих се, и погледах тамо преко села... Тиха, ведра, света ноћ. Безброј звезда блиста се небом. Месец већ високо одскочио. Дрвета, на оној страни што је осветљена, изгледају као да су тананом белом свилом покривенс. Само доле чује се где поточић жубори. Све тихо, мирно. Само што ћук на старом гранатом ораху, што је онде одмах испод куће, тихо пева, као да би рад био и мене да успава.

Ш.

Сутра дан, када сам устао, осећах се, ни сам не знам зашто, нешто туробан, невесео, као уморац, и с тугом погледах у ведро плаво небо... Сви беху отишли по послу. Само мајка остала, те псује нешто тамо по кући. Упитах је да ли и данас има радника, а она ми одговори да има само два и Сима трећи. Дену оно што је од јуче остало неподигнуто. «Кад би могао и ти да сиђеш тамо до њих“ рече ми мајка Боље би радили. Он (отац) опет има пека посла у судници».