Srpski književni glasnik

– ~ СРпски Књижевни Гласник.

Нисам имао ни најмање воље да идем тамо к радницима. Шта ћу7 Мени би требало некога да ме развесели, а они — ти радници што дену сено — шта ми они могу! Боље да останем овде. Тако премишљах сам у себи, корачајући онде испред куће, онако као што би то радио човек који нема никаква посла, и који у опште не зна шта ће да ради.

Велики стари пас извалио се онде испред куће колики је дуг. Понека мува падне му на њушку, а он љутито дигне главу, шкљоцне зубима на њу, а затим опет спусти главу. Одатле одох под липу, те стадох посматрати пчеле. Имали емо онда много кошница поређаних ту у два реда, један ред више а један доле ниже, тако да би улаз, и овима што су више, био отворен. Оне се размилеле, разлетеле — читави ројеви. Кад погледам тамо, врх дрвећа, откуда највише долећу, изгледа као да се пустио рој. Једне од лазе, друге долазе, те се оно њихово зујање слило у велико, потмуло хукање. Свака гледа свој посао. Наједном паиђоше од некуда теоци. Били их још јутрос одвојили од крава, да не иду за њима и да не доје, па заборавили да их пропусте у шљивар, где их обично дању држимо, те остали у овом простору што је непосредно до куће. Шњурају овамо онамо, док не дођоше до испред кошница, па стадоше и они загледати и чудити се како то пчеле улећу у кошницу и опет излећу. Но то као да им не беше доста; хоће своје њушке да забрче у само лето, онај отвор па кошници, па се још око тога њих два — беше их свега четири — и погураше, и то озбиљно погураше саставивши леђа а све тежећи да су њушком што ближе оном отвору на кошници, — док тек једно, па онда друго, стаде отресати главом, а онда надигоше репиће, па као помамни појурише двориштем отресајући главом непрестано. Она друга два зачуђено донекле посматраху за њима, па се онда и они одједанпут нададоше попут она прва два.

Из тога посматрања трже ме глас мајкин.