Srpski književni glasnik

ГилаА. 75

«Хоћеш ли да понесеш ручак радницима“ упита ме она. Иначе морам ја.

— Па и онако немам другог посла», промуцах више онако за свој рачун. Боље ми је напослетку, мишљах даље у себи, да идем тамо. Можда ћу се у друштву покрај Симе мало отргнути од ове туге и сете што ме од јутрос не знам зашто напала. У исто време помислих — али плашећи се чисто од самог себе, страшећи се да самом себи поверим ту тајну скривену на дну срца -— можда ђу гдегод срести њу, или је видети тамо гдегод у пољу.

Сима беше јутрос одјашио коња, те морадох пешице. Метнух преко рамена костретне бисаге, у којима беше хлеб, со, паприка, сир, кашике, и остало што је могло стати, а у руке понех два лонца, један пун пасуља са сланином, а други пун преена млека.

Сва она места, поред којих јуче пролазих, и која ми јуче све трептаху од миља и среће, изгледаху ми сада тужно; нарочито ми дође тужно на оном месту где опо синоћ стадох с коњем и слушах ону песму у којој помињаху моје и њено име... Где ли је она caja?

Целим путем никога не сретох осим једне девојчице. Кука из гласа, и бије се рукама у преи, и трчи сва престрављена. Чувала говеда, па се говеда разобадала и одјурила некуд по њивама и ливадама. Бог свети зна где су сад! Стадох је тешити, али узалуд. «Јао, куку, не смем кући. Јао, убиће ме!» кукаше она, и запе уз пут. Ја јој онда казах да нисам срео никаква говеда, а опа се заустави, па их стаде вабити. < је, кав!.. кав!.,. Кавице! Кавице!... Јао, до Бога мени, шта ћу сад!..» Паде ми и смешно и жалосно. Али јој помоћи писам могао...

На ливади затекох раднике где седе. Рекоше ми да су баш сад еели. Сима сам превукиваше пластове. После ручка помагао сам му ја. У послу, шали и причи као да се мало разведрих; али ипак бејах у ствари тужан и сетап., Чињаше ми се, да се могу коме исповедити, да би ми мало лакнуло; али коме да се исповедим7 коме да кажем тајну Почех из далека да наврћем разговор на оно о