Srpski književni glasnik

176 СРпски Књижевни ГлАСНИК.

чему се разговарасмо када ме је довезао из вароши, али без успеха. Он као да сада нарочито избегаваше разговор о томе. Након дужег времена упитаће ме што сам се синоћ био наљутио на њега. Одговорих да нисам био љут на њега, већ онако нешто,

«Да није што су те припевали с Гиломг

— Ко кога с ким припеваог почех се ја правити као да ништа о томе не знам.

— Па синоћ кад оде одавде... И он ми исприча оно што ја боље знађах од њега.

— Да није чуо и отац кад су оне то певалег текну ме сад нешто.

— Како да није! Чули смо сви.

— Па шта кажељ

Бојах се оца за те ствари као ватре живе. Вођаше он рачуна и о најмањим ситницама у мом владању, и беше у том погледу и сувише строг. А камо ли за овако што кад је чуо!

«Шта каже понових.

— Ништа. Смеје се и псује. Бели: «Оне мисле да је моје дете као п ови момци овде по селу». Ето шта вели...»

Текну ме ово што чух од Симе да је казао отац и замислих се дубоко. «Еј, мој оче! помислих и узданух, како ти мислиш о мени, а како је у ствари!»

А шта беше то у ствари, шта7 Ди ли се осрамотих ма у чему7 да ли рекох што непристојно7 да ли радници видеше у мени једног раскалашног младића7 Па ипак... ова туга, дотле непозната, што ми притисла срце, те ми чисто не да дисатн као пре, ова мисао свакотренутна, на њу -— Гилу! — ова жеља да је видим, да је гледам, да слушам реч са њених усана непрестано, непрестано, све то кад упоредих с оним каквим ме отац замишљаше, чињаше ми се да сам учинио један грех, да не само нисам опакав каквог ме је отац замишљао, но, што је најгоре, да не могу такав ни да будем... Ох, лепи, безазлени дани моје ране младости! Много је од тада прохујало година, оном ливадом много се пута косила трава и пластили от-