Srpski književni glasnik

ГИ А. 177

коси, орио смех и водила шала, и спјало озго сунце са ведра неба, а на јасици, онде на огради, треперило лисје сребрнасто..., али те се ја живо сећам, лепо доба тужно и весело! И како си ми сада слатко, како се радо и задовољно сећам тих дана, тих лепих првих дана моје прве љубави!....

«Истина, не питах те, како ти се свиди Гила» упита ме Сима наједном после кратког ћутања мог и његовог.

Ово питање доведе ме у забуну. «Па... рекох, ништа особито. Ја сам мислио бо' зна шта...» Осетих да се мењам у лицу... «А оно... хтедох да наставим усиљено..

— Ништа! промрмља он оборене главе. Такве су ти девојке у селу, додаде мало после, као мало сневесељено, као да му беше криво што му тиме посредно казах да џема укуса... Сутра ће их опет бити. И она, и још ваздан девојака. Хоћемо да жњемо пшеницу», рече, али таквим гласом као да то мене ни најмање не занима. Али, као оно што би сунце пробило кроз облачину, те обасјало земљу и огрејало њену хладну кору, тако ова вест огреја и раскрави, овесели, срце и душу моју. Хтедох да га загрлим од радости, али ме уздржа страх да тиме не одам тајну своју. Биће дакле и она, п ја ћу опет бити крај ње, и опет се шалити и разговарати се њом!.. То ми сад поста највећа, и управо једипа жеља тога дана.

«Знаш извесно да ће и она бити 72...» упитах. Хтедох да чујем још једном ту радосену вест из његових уста. Бојах се да се он не шали, да није случајно погодио моју тајпу, те ме сада само задиркује.

«Биће извесно!» понови он.

Рапћеретах се као ретко кад, говорих о свему и свачему са пуно воље, одговарах Ha пајглуиља пптања радника тако ревносно, тако опширно, и смејах се, — 0! смејах се буд за шта, из пуна грла, из пуне душе. Бејах весео, расположен како само може бити.

И тако у шали и разговору остадох ту на ливади с радипцима све до мрака, све док се сена пе поденуше и не оградише; а онда пођоемо кући.