Srpski književni glasnik

178 СРпеки Књижевни Гласник.

Успут стигоемо неколико радника, што су радили једном нашем суседу. Међу њима беше и жена и девојака. Она наша два радника, жењени људи, задиркиваху жене, а Сима стаде да се надшаљује с девојкама. Оне преко Симе задиркиваху и мене. Ја одједном ућутах и не одговарах ништа. Био сам у опште врло стидљив у женеком друштву. Требало ми је увек прво упознати се добро, па тек бих онда могао и ја проговорити коју.

«Ама, уме ли тај твој млади газда да говори упитаће један од њих Симу.

— Погосподио се нешто много, приметиће друга.

— Поноси се», додаде трећа.

И то све тако гласно, у присуству моме. Беху ми то све другарице из детињства, све некад прљава деца, испуцана лица пи руку, отворених прсију, прљавих ногу са надувеним прљавим трбусима под њиховим прашињавим дугачким тежаним кошуљама. Сећам се да ми их је често било одвратно гледати. А сада, та деца, то беху ове одрасле девојке, са белим марамама око главе, са јелечићима изрезаним на једрим преима, враголаста погледа, што ме задиркују и збуњују, те не знам шта да им одговорим.

Чим стигоемо кући. Сима оде да зове раднике. Кад се врати, он ме изведе на страну и шану полако: «Као што сам ти рекао — биће п она. Пита 3з тебе. Пита, хоћеш ли ти доћи на њиву%

Весео п расположен легао сам тога вечера, са слатком мишљу, да ће се сутра жњети пшеница, дз ће међу осталим радницима п она бити, да ћу је видети п гледати цео дан.. Помиеслих и на Алексу, али без немира. Мисли се одмах опет вратише њој... «Пита, хоћеш ли и ти доћи на њиву...» «Доћи ћу, доћи ћу!» прошанутах уздрхтало, и узданух, п тргох се од тога свог уздаха.

уд

С, каквом сам зебњом, с каквим слатким ишчекивањем пошао сутра дан на њиву, то није тешко погодити. Спазих је одмах међу осталима. Али, кад је сагледах, видех п готово се зачудих томе — да није башонако лепа како