Srpski književni glasnik

182 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

мах после овога и морија је престала. За спомен на овај догађај благодарни Нижегородци одлуче да сваке године доносе себи ову икону, и заветују се тога се држати док траје света».

Упоредо се с овим изменише спрам манастира и односи Сидорака и Алексија, а тако исто и «поганих терјухана». Од манастира се више није морало бежати, а ни спор око баштина водити, пошто су ове иначе биле одузете. Чудотворна икона, која. је пре своју моћ исказивала у изобличавању лоповеких MH разбојничких намера околних становника противу манастира, и била као у неку руку ратничка страна, сад је изливала своју милост, лечила бонике, одгонила облаке или паводпла кшгу на опаљене њиве...

«И манастпр процвета као крпн». Не чују се већ више у обитељи звоњења на узбупу, непролазна шума не одјекује више ни тужним јауцима старца свучепог са звонаpe, Hu страшном вриском «терјуханском», ни лоповеким дозивањем «људи лоповске сорте». Ове тихе ноћи око манастира престаје говор толиких богомољаца; тајанствено шапуће високо дрвеће у манастирској градини, а ја стојим опкољен сепима старога доба, п слушам капање воде на истом извору где је некада старац Гљатков обузет миљем клечао на подножју дивље Словенске горе...

Мрак се хватао брзо. С истока се опет навлаче 0блаци. Кад сам пзашао из капеле и успео се на брдашак, спазих да су врата кроз која сам ушао затворена. Задњи је део манастиреког дворишта пуст, а у дворишту мана · стиреке школе чује се чекић стражара.

— Желите изаћи 7 — запита ме сељак који тумараше около купала.

— Да, само не знам како ћу.

Он ме изведе на малена врата. Пошто пођоемо поред старог обраслог маховином манастирског зида, обретосмо се на једном обрешку над урвином. Место беше тихо и пусто. Прост, велики, оемокраки крст шири своја рамена над пољаном сурово и поносно. Над кретом, сен-