Srpski književni glasnik

ЗА ИКОНОМ. 183

чећи још више пољапу и кријући лиснату главу под мрачним небом, одмерено и јако шушти на ветру велико дрво.

— Колико света под овим кретом почива... и-и, ни броја се не зна! — рече мој пратилац. — Ту је било сеоско гробље, — додаде он. — После је, знаш, уништено. Није било право једноме владици што много кукамо кад мртваца сахрањујемо.. Сад се ми сахрањујемо на другом месту.

Трговање је било престало кад сам изашао на вашариште, Трговкиње су се сепремале и склањале робу. Из манастирског дворишта излазили су већ последњи посетиоци, ваљада задоцнели у ћелијама. Некаквога «лутала» силом избацише, и за њим затворише врата. «Лутало» «креше» манастирску братију, а око њега се окупљају елушаоци-расколници.. Код кухиње послушник равнодушно слуша прекоре просјакиња, које су дошле из вароши.

— ДБгљда вам је мало донела Владичица из Нижњега7 Ни комадића хлеба пемате за богомољице!..

Послушник-пекар сасвим хладно брише скутом зној с лица.

— Треба да тражите уљудно, а не дреко, — одговара им он.

— Па шта сам ја рекла7 Ништа више до то, да ваљда нећете имати чиме хранити своје Мордвинке.

— Ето видиш: најзаједљпвије речи говориш, а овамо хоћеш да ти се што пружи. Одлази, одлази!...

Са вашаришта се народ разилази. Само пред крчмом још се евађа Андреја Ивановић с расколнпцима, који су из оближњих села дошли на вашај.

— Лажеш, није туда пут!.. грми оштри глас немирнога чизмара.

XII. Сутра дан пробудио сам се прилично рано. Андреја Иваповић већ је био тумарнуо из колебе. Већина богомољаца већ је отишла да што више уграби пута за јутрење хладовине. Но зато је из околних