Srpski književni glasnik

184

СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

села придолазило све више света. Доста их је одлазило у цркву да виде лрхијереја, но већипу је, изгледа, мамио вашар, који је већ ушао у други дан (тако звани подтрг). Сутра, с «разлогом», мора и он престати. Међу дошлим било је много расколника из оближњих манастиру села, те се стога у гомилицама. понегде водио жив разговор, који је прелазио у оштру препирку, на покатшто пи у пеовку.

— По чему ви, на пример, сами себе за православне сматрате7 — пита распаљена свађалица

— По томе, — одговара упитани поносито, — што наша Христова црква толико земана почива на правилној основи.

— Ви имате Никонову веру.

— А ви Дуњкина!..

Ја уђох у цркву и тамо међу народом спазих два сељака дуге косе, обријане на темену. Један старчић који је стајао до мене, кад виде да их посматрам, наже се и објасни ми:

— То су расколници.

— Због чега се брију 7

— Па веровање им је такво; они верују да на њих силази Дух свети. Мисле да томе силажењу смета коса, па је зато брију.

Расколници стоје мирно, и с времена на време крсте се с два прета.

Извађена из ћивота икона намештена је на своје меосто с јужне стране недалеко од архијерејског амвона. Над њом је обешен бео убрус, а народ се, као и увек, гомила око ње; сваки се, прилазећи, крети, многи бришу очи убрусом, целивају икону и одлазе даље. Пошто запалих неколико свећа пред иконом, по поруци добивеној од непознатих старица, изађох из цркве.

Напољу испаде преда ме Андреја Изановић, који је журно пролазио кроз свет. Ишао је размахујући рукама и не гледајући пи на кога, обузет, види се, некаквом миш-