Srpski književni glasnik

186 СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

Он се удари по челу и наже у страну, спремајући се да некуд отрчи.

— Но ја пе разумем, Андреја Ивановићу, зашто ви око тога спорите7 То нема никакве вредности, јер дух учења није у гласоудару.

— Како рекосте: дух

Андреја Ивановић застаде, спреман да не пропусти ни једну реч.

— Па, да, дух хришћанског учења!.. Све је остало измишљотина речи, којешта...

— Тако, тако, — климну главом Андреја Ивановић. . Дух, то је једно (и он сави прет), измишљотина речи два (и опет сави прет). Можда ћете имати још што да кажете...

— Доста вам је.

— Добро! Само да га нађем сад; том истом речи паместо ћу га убити, Бога ми!

Андреја Ивановић узбуђен тумарну у народ, тражећи погледом својега парца. С неким учешћем пратио сам очима његову незграпну фигуру. Мимо сву своју преку страсност, добри човечуљак био је поуздано ближе правом емпелу хришћанског учења, но многи развијени људи, и ја сам знао да у њему кипе, не налазећи одушке, HCкрена п дубока питања... С тога ми је било тешко гледати његово дубоко огорчење у које га баци његова немоћ пред схоластичком ерудицијом расколничком,

Но, авај! јесам ли могао предвидети тога тренутка, да ће се убрзо моме жаљењу пружити још јачи повод...

ХШ.

Андреја Ивановић имао је потребу да сврати своме познанику сељаку у једно оближње село које се звало чудноватим именом Сивуха'. Зва и мене, но ја, пошто осећах умор, хтедох сачувати спагу за повратак. Зато уговорисмо да он оде сам, а ја да се мало доцније кренем полако напред, па ће ме он стићи.

(') Иома, ракија.