Srpski književni glasnik

ЗА ИКОНОМ.

187

Тако и урадих. Протумарах још неко време по вашаришту, напих се чаја, платих газди, па обесих торбу о врат и полако кренух правим шумским путем.

Испало је међутим тако, да ме је Андреја Ивановић престигао. Кад изађох из шуме, наједаред чух његов глас:

— Хеј, Галактиновићу, свратите овамо.

Он је лешкарио на трави међу гомилом људи код зелене колебе, саграђене под шумом у страни од пута. Плавкасти дим колутао се тананом струјом над земљом : и губио у шеварицама. Над ватром је настављен котао, у коме је нешто мешао кашиком некакав чупав, гологлав и босоног сељак. Други, такође раскомоћен, легао је поред ватре, и налактио подбрадак на руке. Тројица у чизмама и капама, види се, путници, ту су се зауставили. У близини стоје неиспрегнуте таљаге и коњи чупкају траву око шумарка, млатајући реповима. Одвојено од ових седео је на таљигама некакав омален сељак, сав «сивасто, обична лика и сјајних очију, у којима се огледа осмејак недоумице. Он се једнако јежио, п дрнао од комараца.

Поздравивши се с њима, изјавих жељу да знам зашто ће овде ова колеба, и шта раде они у пољу далеко од села.

— Бекетчици — рече онај што лежи на земљи, значи због бекета...

Опазивши да нисам разумео, онај што меша по котлу додаде:

— Због разбојништва, значи због пљачке, ми смо овде намештени.

Сетих се да је то сеоски пикет — стража. Скинувши торбу, метнух је под главу, и са задовољством се опружих по влажној трави. Изнад мене, над главом, игра се на дугачким репељцима кленово лишће прорешетано сунчаним зракама, и купа у ваздушном плаветнилу. Учи нило ми се да оно трепери од истог уживања какво је мене у том тренутку испуњавало. У том дружина око