Srpski književni glasnik

188 СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

ватре опет настави разговор прекинут мојим доласком. Први отпоче Андреја Ивановић:

— Дед, дед, казуј даље, не бој се... Ово је мој друг, простак!

— Па више и нема ништа. Но ево како ја мислим: не може бити да ми пропаднемо, јер господа су нас поклонила још за време наших дедова и отаца, те излази да ми живимо на очевини. Јер господа су се, значи, за манастир бринула. Зар мало господе и данас у гробљу почива Био је, чуј, севастопољски рат. Био сам мали, али се сећам: изашла, ми деца, ван села и видимо да из шуме вуку на црним колима премазан смолом сандук, а у сандуку, чујеш, носе убијеног пуковника да сахране у манастиру. Но нису само пуковници, тамо има и генерала сахрањених...

— Куд си забраздио! — рече строго Андреја Иваповић, — Откуда сад наједанпут да на генерала преско-

чишг Доврши ти прво о врачу. Он, знаш шта ти је рекао, па сад њему и одговарај, а генерале остави на миру!

— Де-е! то, то... — потврди један од сељака путпика подмукло.

Видех да сам опет натрапао на препирку, и беше ми сад јасан однос страна. Бекетчик Ивап Савин сељак је сад манастирског засеока, — можда прави потомак каквог Петра Алексијева или Сидорке Тимотијева, које су, као што смо видели. у старо доба хватали, тукли бичем због неразмишљене животињске дрскости, и повраћали на старо боравиште, те да «обитељ буде прослављена, а не пуста».. Потомци Сидорке Тимотијева, који одавно већ лежи под старим кретом са свом «силесијом» сахрањенога ту света, помирили су се с обитељи... Али наоколо остало је још много непомирљивих.. Ови што разговарају са Савиним, то су расколници из околних села, који се враћају с падаља судбина «Ораног Поља»...

зара. Предмет је спора Међу расколничким становништвом, које раструбљује сва ку појаву људске слабости код калуђера, кружи легенда, да ће кад тад цело ово место пропасти у земљу...