Srpski književni glasnik

ЗА ИКОНОМ. 189

Расколници исто проричу и манастирском засеоку... Андреја Ивановић овога пута био је у незгодној по њега улози посредника или председника на овом пољском диспуту код «бекетне» колебе.

Иван Савин не одговори одмах на питање о врачу. Нисам гледао у њега, али сам јасно замишљао себи његово мирно лице, простодушан поглед сивих очију, чупаву беличасту главу и лагане покрете Он је једнако мешао по котлу, а кад отпоче разговор опет, у гласу му се осећаше уверење човека који своје погледе не намеће другима, и који је чврсто уверен у оно што говори.

— А што се врачи тиче то је истина.. Имао је он, знаш, црну књигу, и из те је књиге он све сазнавао.. По целу ноћ гори ватра у његовој ћелији, мајсторише нешто, или књигу чита. Он је начинио нешто налик на земљу, као лопту, и ту имаш и сунце, и земљу, п звезде. Притисне он пругло, а земља пође, сунце се покаже, месец по-

чпе обилазити око земље, звезде — свака на своје место... Као што је у Бога, тако је пи њега... тамап!

— Но ја мислим да ту нема никаква греха — рече Андреја Ивановић — зато што је то глобус.

Ја погледах да видим какав су утисак учиниле ове речи једног варошанина на ове људе. Чувши његово мишљење спабдевено нечувеном речи, расколник остаде неко време збуњен.

— Нема греха, велиш ти, у таквом поелуг..

— "Тако је, веле да то није још никакав грех, настави Савин — зато што ово подражавање иде у славу Божју, на науку човечанству... Но чујте даље. Толико је проживео и најпосле једног дана умре па пречац, без покајања. Пао је у ћелији и умђо.

— По томе се види да Бог није могао више трпетп, — уметпу расколник.

— Е, што је умро, ваљало је отворити сапдуке. Но браве на њима бејаху тако вешто удешене, да окреташе, обрташе, па — ништа. Најпосле дозваше за то једног нашог сеоског... Мајстор беше од сваке руке. Он и отвори,