Srpski književni glasnik

КонфеРЕНЦИЈА МираА. 195

За посредовање, Конференција полази са тога гледишта да ће се, преко једне неутралпе државе, спор увек лакше расправити него лп кад интересоване стране стоје саме једна према другој. С тога она тежи за тим да се посредовање у међународним односима што већма развоје. Али она у псто време осећа да посредовање није увек тако невина ствар. Посредовање, ма у како се благој форми јављало, остаје увек по природи својој акт мешања у туђе послове. То мешање може бити извршено у сасвим непнтересованој и чисто пријатељској намери; али тако не мора бити увек. Историја посредовања показује да се оно, не ретко, изметало у директно мешање у унутрашње послове једне државе, а ово се ни у ком случају не може правдати пријатељским намерама.

С тога је конференција, чим је поставила начело посредовања, одмах покушала да га у примени ограничи. Она доноси одлуку по којој се силе потписнице обвезују да ће, пре него што се реше на рат, тражити посредовање трећих држава. Она и трећим државама намеће обвезу да по сопственој иницијативи посредовање понуде. Али и за један и за други случај она додаје да ће се то чинити у колико то прилике буду допуштале».

Ова формула за ограничење није врло срећна. С'њоме један део обвезе, тражење посредовања, губи сваку практичну важност. Кад се неком остави слобода да, према сопственој процени прилика, једну обвезу врши или не, онда права обвеза у ствари и не постоји. Други део 06везе, нуђење посредовања, има још већих незгода. Овде. истина, процена прилика зависи од држава које нису у спору. Али та процена, под иначе једнаким околностима, може у разним моментима бити различита. Према великим државама, обично ће онај који жели да посредује бити резервисанији. Клаузула о процени прилика упутиће га да посредовање попуди само онда кад зна да тај корак неће бити рђаво примљен. Према малим државама, клаузула му допушта да у процени прилика има мање скрупула; да их можда и никако нема. С тога су поједине

13%