Srpski književni glasnik

КонфеРЕНЦИЈА Мира. 199

Конференција Мира није дакле, у том погледу, садање стање битно изменила.

Треће средство за одржање мира које је на Конференцији предложено, јесте изборно суђење. Има филантропа који тврдо верују у то да ће једном доћи време када ће се сви спорови међу народима расправљати тим начином. У практици постоје већ и сада уговори са клаузулама у том смислу. Али уговори те врсте закључени су махом између држава које немају много односа међу собом, и код којих су према том и изгледи за спорове врло мали. Нарочито су невероватни изгледи за оружане сукобе. Тако нпр. клаузула о расправљању свију спорова изборним суђењем постоји у уговорима између Белгије и Хавајских острва, Данске и Венецуеле, Шпаније и Екватора, Швајцарске и Конгоа и т. д. Покушај да се сличан уговор закључи између две велике силе са развијеним односима, између Енглеске и Америке, није пошао за руком. Генерална клаузула о обавезном изборном суђењу међу народима није дакле у практици довољно опробана.

С тога у Конференцији није нико ни очекивао да ће она бити предложена. С друге стране, за свакога је било јасно да факултативно изборно суђење није довољно и да треба дати више него што је програм обећавао. Улазећи у те идеје, Русија је предложила обавезно изборно суђење, бар за извесне случајеве. Али као увек, њен је предлог и овде био пун уздржљивости и ограничења. Она је предлагала да се изборном суђењу подвргну спорови око тумачења и примене уговора и конвенција; али не свију. Она је ређала уговоре о поштама, о телеграфима, о железницама, али најважније, трговинске уговоре, није помињала. Па и за оне које је ређала изборно суђење није имало да буде обавезно у свима случајима. Пред изборни суд излазили би само спорови у којима не би били умешани ни народна част ни животни интереси народни. Дакле опет оно фатално ограничење које разорава једнакост у примени, а покадшто уништава и саму обвезу !