Srpski književni glasnik

КонфеРЕНЦИЈА Мира. 201

нога међународнога суда и да пропише правила о процедури пред њим.

Интересантно је да је први предлог о установи сталнога међународнога суда потекао од Енглеске, која се иначе на Конференцији није много одушевљавала хумапим идејама. Овога пута као да је хтела да покаже да њена опозиција руским предлозима није резултат пекога начелнога нерасположења према основној идеји Конференције у опште, него само према појединим предлозима индивидуално.

Поред Енглеске, предлоге о сталном изборном суду поднеле су и Сједињене Државе Северне Америке и Русија. Немачка је била противна свима тим предлозима у начелу. Она није хтела обавезно изборно суђење; она неће ни сталне међународне судове. Али кад је утврђено да стални изборни суд неће моћи функционисати никад друк- · чије него само онда кад то обе стране у спору затраже, онда је и немачки делегат на таку установу у начелу пристао.

Енглески, руски и амерички предлози разликовали су се у појединостима. Али сви су имали једну заједничку црту, а та је да ни по једном од њих стални међународни суд у ствари не би постојао. Суд би имао да се састави тек онда кад би се државе у спору решиле да спор судом расправе. Именовање би, према предлозима, имале да изврше било саме силе у спору, из једне напред утврђене листе, било треће државе, било највиши судови извесних држава. Под оваким условима, пошто сталнога међународнога суда не би било, стална судска практика, која тако много доприноси утврђивању правних појмова, мучно би се могла утврдити.

Ова појава у предлозима о мећупародном суду има своје објашњење. Силе учеснице у Конференцији Мира, ма колико да су биле вољне да у пптању међународнога суђења дођу, макар и по“ форми само, до извеснога резултата, у основи су стрепеле од установе сталних међународних судова. Оне су се бојале да моралан углед једног