Srpski književni glasnik

202 СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

одиста сталног међународног суда не нанесе и сувише вреда апсолутном суверенству држава. Та се бојазан нарочито опазила при дискусији горњих предлога. Начело које је усвојено није било начело онога предлога који се највише приближавао правом циљу међународних судова, него онога. који је највише задовољавао частољубље појединих држава и најмање дирао у целину њиховога суверенства. По дефинитивној одлуци, свака сила потписница има да именује четири кандидата од којих се саставља листа евентуалних судија. Кад се две државе реше да прибегну изборном суду, оне из те листе, по напред утврђеној процедури, бирају себи судије.

Према досадањем стању ствари, Конференција је састав и функционисање међународнога суда олакшала. Али како изборно суђење није ни у ком случају обавезно, то постоји опасност да се тај суд у практици никако и пе састане. Предвиђајући ту могућност, Француска је још на Конференцији предложила да се томе нађе лека. Кад се између двеју држава појави спор, неутралне силе треба да узму на себе обвезу да их на егзистенцију међународнога суда опомену.

Овом предлогу који је Конференција и усвојила, придават је огроман значај. У ствари, међутим, он нити може имати велике практичне важности, нити су га све државе могле ва симпатијом примити. Конференција је изборио суђење прогласила као средство за решавање спорова само правне природе. Према том и опомена на изборни суд може се вршити само поводом спорова те врсте. А ти спорови нису опи који обично изазивљу рат. Осем тога, начело опомене има у себи нешто увредљиво за ону државу којој се упућује. Корзци. те врете у сваком случају врло су деликатни. Они се морају чинити са много опрезности. А то опет намеће бојазан да ће се то средство према великим и малим државама неједнако примењивати. С тога је и овај предлог наишао на опозицију малих држава, специјално Румуније и Србије, и примљен је од њих тек пошто је Конференција, кроз уста евога председника, дала све-