Srpski književni glasnik

O IO Српски Књижевни ГЛАСНИК. и епирски народ сливају се у бугарски народ» (стр. 6—7). — Да међутим ни у самој Бугарској није био у [Х в. завршен процес сливања Бугара и Словена, поред података у поменутом чланку К. Јиречека, доказује се још и тиме што и Константин П, презбитер, и Јован егзарх, најзнатнији књижевник из доба Спмеунова, језик и народ зову увек словенским, а цара и властелу Бугарима. А кад то стоји, како може опстати тврђење да су се већ у 1Х в. не само тракијски, него и арбанашки и епиреки Словени селили у бугарски народ“

2. «Покрштавање Бугара и стварање засебне словенобугарске црквене писмености обезбеђују потпуно будућност Словено-Бугара» (стр. 7). —. Није, међутим, покрштавање Бугара повело стварању засебне словенско-бугарске црквене писмености, него је Ћирилом и Методијем створена писменост послужила као основ за заједничку црквену пи сменоста Руса, Срба п Бугара, а она се доцније, код Бугара Tek y XI в., развила у засебне по језику, али са истом готово садржином, књижевности: српеку, руску и бугареку.

3. Да су сви Словени били доиста у то доба побугарени, писцу су доказ стари летописци, разуме се грчки, који «почињу од то доба звати обале Јадранског Мора бљлгарека земља, и ако их сами Словени зову Загорје» (стр. 7). — Нетачност овога закључка види се већ п по томе што и писац мора да призна да су Словени звали своју земљу Загорје; што су је пак Грци звали бљлгарска земља, то је могло бити само тако, што су они тај назив узимали у политичком смислу а не у етнографском.

4. «Словенско-бугарска власт није могла да се утврди јако у северозападним странама Балканског Полуострва и претопи и тамошња словенска племена у свој организам; зато се тамо касније, у Х и ХТ веку, јављају нове политичке словенске државе, Србија и Хрватска, које су, при самој појави, противници Бугара. и осујећавају једну општу словенску политичку власт на Полуострву» (стр. 7). — Овде пре свега није истина да се у северозападним странама