Srpski književni glasnik

214 СРпски Књижевни ГлАСНИК.

на правилно схватање односа у којима су према бугарским Словенима стајали маћедонски Словени него и за разумевање мена кроз које су, формирајући се етнографски, пролазили балкански Словени.

Али што управо боде очи својом тенденциозношћу, то је што г. К'нчов није нашао да је потребно ма п једном речју поменути досељење Срба на Балканско Полуострво и улогу коју су они имали у овом великом псторијском процесу етнографског формирања балканских Словена. Изгледа по овоме да је г. К'нчову више стало до тога да задовољи шовинистичке прохтеве својих сународника, него ли да одговори захтевима научног истраживања, можда и с тога што му за ово недостаје спреме и подобности. Како иначе да објаснимо, поред већ указаних, погрешке на основу којих изводи неосноване закључке о сили бугарског елемента чак у јадранском приморју 7 Као доказ о овој сили г. К'нчову служи «познати устанак Драчана у 1040(27) против визатијске власти, који је био бугарски устанак (2), а вођ му Тихомир би проглашен за «бљлгарскога цара». Већ само име овога «бугарског» цара доводи у сумњу тврђење да је овај устанак бугарски, а и историја је ту да нам докаже да је тај драчки устанак изазвао и потпомагао га зетеки кнез Војислав, који је одмах похитао био заузети побуњене драчке крајеве. То је било не 1040 него 1036 године; 1040 пада успешно ратовање кнеза Војислава против Грка, којему је последица устанак моравеких и вардареких Словена под вођством Петра Дељана. Читаоцу се готово само собом натура питање: Зашто се г. К'нчов ни речју не зауставља на овим борбама и на онима које су им следовале, кад се, насупрот ранијем му тврђењу, по њима види заједница у тежњама кнезова зетеких и вардарских, која нешто значи баш за питање о којему је реч у овом одељку7 Доказа о овој заједници писац је могао наћи и у оним догађајама, у којима су, по њему, видну улогу играли Арбанаси. «Убрзо после првог драчког устанка јавља ce други 1079(7). Тадашњи драчки начелник диже против Византије