Srpski književni glasnik

Књижевни ПРЕГЛЕД. 217

ево он изречно назива «грозним» садашње стање класичних школа:

«Кад ученик зна како се спреже глагол грчки и латински у аористима, у партићипијама и ост., и кад материјално преведе, добија «одлично», и ако не зна зашто је оно онако изречено а не друкчије, које се идеје философске, које моралне, које политичке таје у тим комадима превођења» (e. 3219).

Дакле опет идеје. На њих се Стојановић непрестано враћа. Свуда се показује као човек од размишљања, као читалац који књигу воли ради умовања. С таким је ч0веком сладак разговор, нарочито кад је духовит, а таки је дум Иван. То му се провлачи у разговор о свему, па и о црквеном расцепу између Рима и Цариграда: кад ту за човечанство знамениту појаву тумачи историјско-етничким разликама између Грка и Римљана, он завршује овако: «А ако је пак истина да су Римљани пореклом из Троје, тад би могли, као «микроб», увидети још у «Илијади» први зачетак деобе цркава» (е. 222).

Та се духовитост обично покаже као збијена поента, често као ваздушасто наговештавање. Нарочито их је много што, као провидном измаглицом, обавијају његово расположење према старини и према савремености. Он прошлост дубровачку жали дубоко, предубоко; нарочито што види да се она већ неће и не може повратити. А стање које је настало после 1807 и 1815 године не мари нимало. Та жалост и то незадовољство гоеподаре у целом трећем делу књиге. Колико су та осећања силна, сведоџба је што му није довољан био сав његов, негде затутуљени негде отворени, говор о ХХ. веку, него се помагао примењујући на своје доба најцрње саркасме двојице од пнајогорченијих Талијана — Данта и Јосифа Џуста. Срдите речи, које су се Данту отимале по паклу, жигови, које је Џусти ударао по челу Џинџилинима, преплићу се с његовим нарицањем.

Али Стојановић, ни се погледом на данашње стање, не остаје при пустој негацији: он исказује својим земља-