Srpski književni glasnik

218 СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

цима и практични програм за садашњост m будућност: «Не остаје него она гез5јер а разајуа. Затворити се како спуж у своје наводе (навике) народне и домаће протива вихорима туђинства», Ma радити на књижевном пољу «пошто је доспело (престало) оно доба да се може користити на политичком» (с. 339). То је као неко завештање старога. Дубровника. новим српским појасевима; он збиља наводи на озбиљно размишљање: којим путевима да се од сад води наш народ што живи изван Србије и Црне Горе.

По томе и по много чему реченом, читаоци виде да би ова књига заелуживала препоруку да је прочита што већи број школованих Срба. Алп ја то ипак не могу казати. Књига је тако написана, да је обичном нашем читаоцу тешко разумети и половину у њој. Требало би имати у глави оно што су имали вршњаци Стојановићеви у Дубровнику, па је тек тако читати се правом коришћу. То је и писцу било јаено, те је казао (се. 116): «Та све што смо до сада написали о дубровачкој књижевности не може учинити никакав утицај на већи део читатеља, јер «разорна моћ времена», како вели један списатељ, учинила је да се изгуби и успомена на ове ствари... Ми пишемо за оно пет, шест, који и т. д.» — Најлепша места у књизи пропадају осталим читаоцима, јер не могу разумети «со дубровачкога атићиема», како би рекао дум Иван. Највише читалаца имаће спис у Дубровнику и по осталом приморју.

Појава таке књиге сведочи да и данашњи Дубровник као књижевни центар, а по ономе што пашу рођени Дубровчани, има неких својих особитости којим се разликује од других наших крајева. Доиста он има и данас у ерпекој књижевности више епецифичнога Hero иједна друга средина. Те су особине његове толико јаке, да с погледом на њих и на неке друге, још не можемо рећи да нам је књижевност омогепа по евим крајевима. А ово кажемо зато што, као што се разуме, није сам дум Иван тако специфични Дубровчанин, него су, и ако мање, таки и други тамошњи писци. Доста је узети у