Srpski književni glasnik

Књижевни ПРЕГЛЕД.

219

руке коју му драго ствар др. Луја Бојиновића, једнога од млађих, па се одмах о томе уверити. Или узмимо <Објављења» Миливоја Страхинића (псеудоним једнога познатога књижевника MH јавнога радника на приморју), од којих је пре неколико месеца изашла друга књига.

Не подсећа нас она само по томе на старије доба, што су јој неке одломке, кад су раније били штампани у «Словинцу», палиле јавно у цркви свештеничке руке, него и по оном кака је она сама. Њу могу читати и, литерарно, разумети само они који су некада тако исто читали Сундечићев «Нови пакао». И ако су у њој мисли у главном напредне и савремене, ипак је она могла понићи само у земљи где још трају неке од прилика у којима је дум-Мавро Ветранић, пре готово четири стотине година, певао свога «Пелегрина», у земљи где се још има укуса за Дантову «Божанствену комедију».

Талијански је утицај и данас још жив у Далмацији, као што је био јак дуж целог ХЈТХ века, онако као и прошлих векова. То је особитост наше приморске књижевности, јер се за ових сто година то на другим српским књижевницима опажа само по изузетку, и то ретком, на пример, на Прерадовићу и Трифковићу.

Али те су везе се талијанском књигом општа црта далматинска, а има још једна која је чисто дубровачка. То је неки аристократисам, који се из ХУШ века одржао све до сад, и ако валови новога демократскога доба поодавно ударају и о дубровачке зидове. Значајно је да се та «одабраност» провлачи и у оно што данае Дубровчани пишу ради буђења и обавештавања широких слојева народних, дакле и у списе који су им просто оружје у борби коју бију. Не знам колико је то подеено, кад је познато да противник, с којим се боре дубровачки Срби, слабо одабира своје оружје а врло је вешт у обраћању «пучкој простоти». Дакле, баш када дубровачко писање не би већ имало оних других особина због којих оно не може допирати много даље од старих граница њихне републике, опет би оно имало врло узан круг читалачки. Тако остаје