Srpski književni glasnik

Књижевни ПРЕГЛЕД. 221

селила из Београда, а прихватили су је Карловци, Мостар и други градови. Кад на то човек помишља, и нехотице се сећа једне старе патриотске песме. То је Прерадовић певао Дубровнику, да је он прихватио представнике књижевности што се из унутрашњости српских земаља склањала од османлијске бујице међу његове зидове:

У дворих сп удомљиво виле,

Славске виле, спроте, прогнане.

У таким приликама «Звезда», и ако се пред њеним уредником због једне безазлене песмице отворише врата београдскога затвора, успе чудом истрајности и добре воље да се преобрази: она поче излазити као месечник, са задатком обичним у таких листова.

Није можда у вези с реченим застојем, али се десило: да ни Мариновићева задужбина није ове године пмала не само шта да обдари, него ни шта да оцењује, јер јој се нико ни једним радом није пријавио. Како се Књижевна Задруга, из техничких разлога, одоцнила CBOјим ТХ колом, не можемо говорити ни о њеним новинама у овом прегледу лањеке књижевности.

Изузетак је у целокуппом овом стању била позоритна. продукција. На расписани стечај пријавило се тринаест драмата. Истина, ниједан од њих није награђен; али да то не значи много, види се по ономе што је било на представама неких од њих. Ја их овде нећу оцењивати, остављајући да то ради наш позоришни хроничар. Забележићу само да су неки од њих успели код гледалаца. Jom Je знатније што су они посведочили драматичареки дар Бр. Нушића, а то у нашој оскудици не значи мало.

Он је овегодине штампао евога раније приказанога Кнеза од Семберије» и новог «Обичнога. човека»; а још су му два само приказивана: «љиљан и оморика» и «Тако је морало бити». Сем њега, млади и даровити приповедач Б. Станковић изашао је и пред гледаоце једном сликом, из врањекога живота, «Коштаном», а Драгутин. Илић трагедијом «Саулом». Све то овде епомињем потпуности ради.

Љ. ЈОВАНОВИЋ.