Srpski književni glasnik

224 – СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

мисли, рачунајући, разуме се, с тегобама, које су у позоришту нарочито велике и често изненадне.

Овим изненађењима управа се управо и брани. Њу изненађују глумачке болести у тој мери да она у лицу свога званичног представника на дневној представи објављује измену вечерње. Од колике је штете овакав појав по глас завода, ауторитот оних који њиме управљају, и по озбиљност представа, које и иначе често нису озбиљне, — није ми потребно наглашавати.

Али изгледа да је управа нашла накнаду у овом свом издавачком послу, покрећући «Позоришни Лист» који пзлази свакад кад је представа. Тај је лист, као што се каже у првом чланку првог броја, намењен зближењу света и позоришта, другим речима да омили свету позориште. Мисао на сваки начин похвална, коју је, у оваквим приликама, само позориште морало покушати остварити. Али ја се не могу сложити с начином на који она овај задатак извршује, бар досад. Београдски позоришни лист, то јест према ономе како сам га ја себи замишљао, морао би бити централни орган драмеке уметности ерпеке и хрватске, као што београдско позориште треба да буде прво међу свима на нашем језику. Друго, тај лист морао би бити ризница у којој ће се скупљати сав материјал који се односи на историју српскога тедтра, јер наш театар има историју. 'Греће, он је најпрече место за стварну критику драмских дела која се представљају у позоришту. Четврто, он би могао доносити оригиналне радове, евентуално преводе, који би се после одштампавали у «Позоришну библиотеку».

Позоришни лист садашње управе нема још ни толико

недеља колико она на том положају месеца, с тога ја m не дајем оцену, него више примедбе, готово жеље. Ипак

и сад, међутим, имам права конетатовати, по ово десетак бројева, да у њему нема онога најпречег, стварне критике драмеких дела, пошто се ту не може урачунати оно што је неразборито, однекуд ваљада преведено, о тој «Колевци»,