Srpski književni glasnik

230 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

био прави био искрен2 Критичари су покушали да Силвестров случај објаспе теоријом о човековој природи, по којој је сваки човек, по Паскаловој речи, анђео и животиња. Ствар је много простија. Осим песника сасвим првога реда, сви остали пишу песме зато што су их пре њих други писали, зато што им је памћење пуно туђих слика, уши пуне туђега ритма и туђих сликова; у данашње време, после толико написаних песама, «усавршен песнички језик сам пееме пише». Многи су песници данас, и поред понеких лепих песама, исто толико песници колико је глумац који у сјајној одећи игра краља, и сам краљ. У те песнике иде и Силвестр; и његове песме су врло мало његове. Отуда оне могу изгледати песме песника идеалиста, а он сам, као што се из његових приповедака види, бити све пре но идеалист. Прави је, дакле, Сиплвестр у његовим приповеткама, у доживљајима његовога капетана Ларипета и његовог чувеног Каде-Битара... Као уметнички критичар, Силвестр је био оно што је био као песник: идеје које су други нашли утврдили он је — не улазећи дубље у њих, и шта више, и не одабирајући их с нарочитом стручношћу — само примењивао. (У.) = 2 фебруара ове године умро је Сшеван Лазић, директор карловачке гимпазије и заслужни сраски писац. О његовом књижевном раду гледај «Бранково Коло» од прошле године бр. 37. (В.)

Књижевност:

= Нова издања Српске Књижевне Задруге. — Међу новим књигама доносимо натписе новога кола Задругиних књига, које је баш сад изашло. Поука је у њему заступљена Реклијевом «Планином» а преводна белетристика «Ајванхом», једним од најпознатијих романа Валтер-Скотових. Све остало иде на српску књижевност.

Једном се свеском завршује «Житије Герасима Зелића»; у њој је нарочито значајан онај део (с. 8+—242), који је све до сад био необјављен, у ком Зелић, поред многих других занимљивих података, приповеда своје доживљаје у прогопетву које је провео у Бечу и у Будиму. Тамо је он био из завичаја уклоњен, да не би спречавао унијаћење својих земљака; али је Зелић, и далеко од отаџбине, остао бранич народних светиња, а свакојако, намере његових противника не успеше. Тај део приповедања написан је необично топло. Од писаца из друге половине ХТ1Х века доноси ово коло «ПЏееме» Јакшићеве и