Srpski književni glasnik

БЕЛЕШКЕ. 233

писи узели су га ове године преводити: «Журнал дебата» доноси његову причу «Мој друг»; «Плави преглед» приповетку «Коновалов». У овој последњој описује једног од тих скитница, по имену Коновалова, који је по занату хлебар, једно утучено створење, ропски дух који се при читању руских књига о сељацима (он је неписмен, али му други читају) буди и показује племените осећаје. Карактеристично је што Коновалов, који ужива кад му се чита Гогољ, Костомаров и др., не трпи никако Достојевског и његове «Бедне људе». — Све ове приповетке Горкијеве преводи на француски Иван Страник, који је скоро написао и једну студију о истом писцу у «Париском прегледу» и анализу његова романа у «Плавом прегледу». У српском преводу имамо од његових приповедака: «Кан и његов син», «На сплаву», «Тома Гордјејев» (излази још у «Бранкову Колу»). (П.)

— Професор Моск. Унив. P. Бранш издао је «Краткујо фонетику M формологпо болгарскаго нзвка». М. 1901. 36. и »Краткуко фонетику и морфологпо чешкаго нзмка». М 1901., 47. Као пи његове грам. српскога и пољскога језика, тако и ове представљају прерађену грам. Миклошићеву. (Б.)

= Ктиаез ес! гејехеоп5 Фип Pessmmiusfe, par СћаПеmel Lacour (in 8; 8 fr. 50). Међу рукописима ШалмелЛакура, некадашњег сенатора, амбасадора, и министра француског, познатог књижевника и једнога од најпознатијих говорника француских, нашао се један рукопис, који је данас штампан под горњим насловом и испао једна од најлепших, најделикатнијих и најдубљих књига данашње књижевности. Написана најчистијим језиком француским, она, говорећи о неколико познатих великих песимиста и филозофа, о Џаскалу, Свифту, Шанфору, Леопардију, Шопенхауеру, расправља високе и деликатне проблеме о моралу, судбини човечјој, циљу и вођењу живота. У исто време, у њој се психолошки и појединостима из живота објашњавају почеци и даље развијање песимизма код поменутих писаца и филозофа. На тај начин је уз теоријску оцену вредности песимизма испитано и под којим се животним приликама он развија и која је његова практична вредност. Бредно је овде поменути да је Шалмел Лакур, који је очевидно, као и сви деликатни духови, лично нагињао песимизму, био мишљења да је песимизам рђава филозофија за народ. Отуда је он,