Srpski književni glasnik

949 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

«Баш никако да се одвоји», чух завршетак једног разговора између ње и друге једне девојке.

Погледах је, и она у мене. Гледајући ме у очи, она ми понови: 1 AMI

«Jec, Jec, живота ми! Баш He Mel a Ce OJBOJIIIH».

Она девојка до ње: удари Je pyRoM, na hyT.

« Што да му не кажем 2 рече она уздрхталим гласом... Баш смем да му кажем. Зар није...» Лице јој имађаше неки напрегнут, дивљачан изглед. Виђаше се'да сва цепти од љутине.

Ha ro Puna, m још једна девојка до ње, псеправиште се и стадоше једна уз другу,“ са. руковетима шпенице у левој руци и срповима у десној, па запеваше. једну од оних отегнутих жетелачких песама. Звоњаше им чист глас као да је од метала, и разлегаше се на далеко. Њива. на којој бесмо дошла IO врху једног брежуљка, с дивним изгледом на све стране. Лево, тамо далеко, дигла се чивитаста планина. У долинама, под нама, пружиле се покошене ливаде, а врбаци, густи, зелени, отегли се даље низ поље. На понеком брежуљку у страни залени се луг, или се жуте зрела стрмна жита, доле у низини зелене се кукурузи. Тамо опет у селу модре се шљиваци, а иза њих се виде куће, понеке беле као лабудови, а неке опет тамне, жуте, неокречене. Горе под нама ведро лазурно небо, сија сунце, и препелица тамо на крај њиве пућпуриче... Pana и она друга девојка испеваше по један стих, па онда престадоше, и наставише жњети. Тек што оне престадоше, Стана Којина, и опа друга девојка до ње, исправише се п запеваше. Певаху п оне лепо, и отезаху, извијаху некако још жалосније, сетније.

Колико сам дотле, п још много више доцније, слушао песама и наших и страних, ни у једној Me нађох толико бескрајње. туге, толико чежње, као у тим жетелачким песмама! To су запевке роба земљиног, за нечим што се никад не може добити, за нечим 8da навек · изгубљеним.

«Ој, Гило! позва је један момак, |