Srpski književni glasnik

ГИЛА. 247 толико жудех, да могу с њом прозборити бар једну реч, а да знам на извесно да ме неће нико чути. На западном небу блисташе се вечерња румен.

Радници се кретоше кући, п ја пи Гила некако се случајно издвојпемо, те пђасмо сами заједно. Међутим сада не знадох како да почнем. После кратког тражења задирнух је опет за оно марамче.

Она п. сада прими озбиљно ту моју шалу, па ме стаде уверавати и клетип се како није истина оно што Сара говори.

«Никад ништа ни од кога нисам примила, рече.

— Баш ништа ни од когаг«

Она стаде, па се замисли:

«Нећу да те лажем. Јесам. Дао ми ту један шећерлеме; бонбоне, како их зову тамо у вароши...

— Ко ти даог

— То не могу да ти кажем».

Узалуд ја навалих с питањима: ко јег7 какав је7 одакле је“. Ни да чује. Упитах је да ли је леп. Не хтеде ништа да одговори. Ја онда:

«Мора бити, да те пољубио, кад ти је дао, рекох. Усудих се пи сам попут осталих момака да будем мало дрекији у изражавању.

— Зар ти тако радиш тамо у вароши7 одврати ми она. Даш шећерлеме, па онда љубиш...

— Но шта ти мислиш! |

Тргох се у страну; уплаших се, или боље, беше ме стид од мојих сопствених речи. Али, храбрећи се, одмах за тим опет приђох коњој. :

«Море, ви двоје, еј! Шта гундуришете ro? tIyx за нама један мушки глас.

— Па нема кога другог, па сад нашла њега», чух Сару.

Гила као да не чу ово.

«Je au? упита ме шапућући, али тако некако тихо и мило... па ти си баш љубио девојке 2 А,» a а

Осетих је врло близу крај себе, осетих. јој "образе, очи, уста, рамена, целу снагу, близу, врло близу мене, и нека дрхтавица обузе ме свега. АЕ