Srpski književni glasnik

948 Српски Књижевни ГЛлАСНИК.

«Имаш. ли неку, да се волите% опет ме упита, опет шапућући.

Не знадох, не могох мишта да одговорим...

Газили смо преко једне њиве засејане овеом, који не беше још зрео. Џред нама п за нама иђаху радници у групи, смејаху се и шаљаху. Један од момака духнуо у свирајку што игда може, те се све разлеже долином у коју силажаемо... На западу тамна, загасито модра брда, а иза њих сија се румено небо...

«Чујеш! рече ми Гила, шапућући тако тихо, да се једва чује... Хоћеш ли п мени да купиш бонбонег

— Хоћу», одговорих јој одмах, не мислећи, и осећајући само неку пријатну и чудну узнемиреност.

Да ли случајног или сам баш хтеог не знам; тек ја се некако примакох коњој, и моје се раме додирну с њеним... Шта то биг7.. Ја претрнух, тргох се, па се онда плаховито, скупив сву снагу своју, отех од ње, п тужан, збуњен, нађох се на једном у групи радника што иђаху за нама.

«Шта ти прича. Гила 2 чух где ме Стана одмах упита,

— Ништа, рекох. Немађах ни најмање воље за ма какав разговор, а нарочито да одговарам на њена питања.

— Јес, нит пта. Шта не кажеш Мислиш, да нисам чула

— Ако си! шта ме се тиче) осекох се љутито.

„И те вечери не заспах дуго, дуго. Мишљах о Гили, и о томе кад ћу пи где ћу моћи да се нађем на само с њом, да će нађемо нас двоје сами, скривени од света, од Саре, од Стане, од свију...

У.

И опет настадоше дани тешке самоће и туговања, опет бејах код своје куће сам, се мислима о њој. Туговах озбиљно, туговах истински, с дубоким уздасима Ba лепим успоменама од минулих дана, и страдах од жудње да је опет видим.

Седим у соби са сниским таваном од старих, тамно жутих шашаваца.